Nestao zauvek

Ako se ne braniš, bol će te iscrpeti do tačke kad te nije više briga ni za šta

je gledao Šilin procvat. A najviše se sećao, reče, vremena kada se zaljubljivala u mene.

Osetih prazninu. Obuze me svest o tome da ova bol nikad neće prestati, da mogu da je prigušim, da mogu da jurim okolo i da tragam za nekom unutrašnjom istinom, ali da se na kraju ništa neće promeniti. Bol će uvek biti prisutna, moj stalni saputnik

Zvuči čudno, ali najružnija istina bolja je od najprivlačnije laži.

Pala mi je na pamet stara izreka „ Bolje je voleti i izgubiti nego nikad ne voleti“. Pitao sam se je li to istina. Ali više od toga, pitao sam se šta je gore – izgubiti ljubav svog života ili shvatiti da te ona nikad nije volela.

Sateraš čoveka u ćošak, čak i onog slabog kao što sam ja, i vidiš kako se pojavljuje životinja.

Zvuči čudno, ali najružnija istina bolja je od najprivlačnije laži.

Spremio sam se. Pustio sam ga da me šutne i stegnuo nogu uz stomak jednom rukom. U drugoj sam držao slomljeno staklo. Zabio sam mu ga u salo lista. Vrisnuo je dok mu se staklo duboko zarivalo u meso. Zvuk je odzvanjao. Ptice poleteše. Izvukao sam ga i zabio još jednom, ovog puta u tetivu. Osetih kako je šiknula topla krv.

Ne znam koliko dugo sam jecao. Ali, posle nekog vremena, naterao sam sebe da prestanem. Tada sam rešio da se oduprem bolu. Bol parališe. Ali ne i bes. I bes je bio tu, motao se, čekao da mu se otvori prolaz.

I ja sam ga pustio unutra.

Sve što je činio bilo je okruženo aurom destrukcije.

Sunce je nemilosrdno tuklo i izopačeni deo mene pomisli kako je ovo lep dan za raspadanje.