Čudima nikad kraja

Kad zađeš u „neke godine“, stvarno naučiš neke stvari. Onako – iz prve ruke, iz prakse, jer teorija ionako nema mnogo veze s životnim lekcijama. Naučiš da će na kraju sve biti dobro. Jer na kraju, sve i bude dobro. Kako bi drugačije?

Ma, ja još nisam ni zrela, a kamoli stara. Ja još plačem kad gledam Kralja lavova, pa gde to mož’ bit zrelo, ajd’ sad?!

Zlatna kašika nije garancija za sreću. Jer, sreća se ionako jede prstima.

Danas je drugi vakat, imamo više, ali nit’ znamo, nit’ umemo. Nema „pozajmi“, nema „pokloni“, samo „kupi, kupi, kupi“!

Jer, život je pozornica. Putuj. Srce je najbolji kompas. Čitaj, pleši, smej se. Seti se da voliš, ne ljuti se nikada duže od pet minuta, ne čuvaj u sebi ni bes, ni tugu, ni ljubav, oprosti, ne sveti se, budi drug, misli čisto, veruj, biti dobar je mnogo važnije nego biti u pravu, kad se umoriš – dremni, kad ogladniš – jedi, ako želiš da dobiješ – prvo daj. I nipošto, ali nipošto ne staj bosa na pločice.

Svaki pokušaj da budem ona-koja-sve-zna-sve-može-sve-stiže završavao se mini nervnim slomovima. Ljudi smo. Učimo u hodu. Pravimo greške. Padamo. Dižemo se. I tu je lepota. Uostalom, niko nije umro od odranih kolena.

O, drago moje dete, pomislih. Dete moje… Kako da ti to objasnim? Lepa si kao što samo dete u tim godinama može da bude lepo. Lepa si sad, onako kako sutra ni sa svom šminkom ovog sveta biti nećeš. Savršena si. Pametna, radoznala, još nesvesna sveta oko sebe. Smeješ se tako da mi srce preskače kao stara ploča dok te slušam. Tvoje je lice još pomalo bebeće. Tvoje lice ne sakriva ništa. Ne pokušava da sakrije. Svaka je emocija jasna i čista. Kad si srećna, tvoja je sreća do neba. Kad plačeš, ceo svet plače s tobom. Još ne poznaješ finte, ne trguješ osmesima, ne pogađaš se i ne foliraš, još te ovaj veliki svet nije uzeo pod svoje i to je ono na čemu ti zavidim. Ostani takva najduže što možeš. Imaćeš kada da cinculiraš, polako.

Ova nova ja danas zna i to da je ljubav izbor, a ne osećanje ili banalna igra hormona. Ljubav je kad biramo da nas bes prođe, da oprostimo, da budemo dobri i da poštujemo. Nekad je lako kao pesma, nekad toliko teško da mislimo da ćemo se slomiti ako izgovorimo još samo jednu reč, ali život se, gle čuda, pobrine da nas povrede upravo oni do kojih nam je najviše stalo i da nam bude najteže da volimo one kojima je ljubav najpotrebnija.

Usporiti. Tako je, uživati znači usporiti.

Danas znam i to da nije sramota ne znati. Niko se naučen nije rodio. Svaki pokušaj da budem ona-koja-sve-zna-sve-može-sve-stiže završavao se mini nervnim slomovima. Ljudi smo. Učimo u hodu. Pravimo greške. Padamo. Dižemo se. I tu je lepota. Uostalom, niko nije umro od odranih kolena.