1984

mu se da instinktivno zna ko će opstati, a ko propasti:

Naravno, ja znam da je prošlost falsifikovana, ali nikada ne bih mogao to da dokažem, čak ni u slučajevima kada sam je lično falsifikovao.

Sva dokumentacija je uništena ili falsifikovana, svaka knjiga je prerađena, svaka slika ponovo naslikana, svaka statua, ulica i zgrada preimenovana, svaki datum promenjen. I taj proces se nastavlja iz dana u dan i iz minuta u minut. Istorija se zaustavila. Ne postoji ništa osim beskrajne sadašnjosti u kojoj je Partija uvek u pravu.

Mnogo više ga je prenerazilo kada je iz neke uzgredne napomene otkrio da se ona ne seća kako je Okeanija, pre četiri godine, ratovala sa Istazijom i bila u miru s Evroazijom. Istina, ona je čitav rat smatrala prevarom: ali očigledno nije ni primetila da se naziv neprijatelja promenio.

Čak i danas, u periodu opadanja, prosečnom ljudskom biću je fizički bolje nego pre nekoliko vekova. Ali nikakav napredak u bogatstvu, nikakvo ublažavanje u ponašanju, nikakva reforma ili revolucija nikada nisu doveli ljudsku jednakost makar milimetar bliže. Sa stanovišta pripadnika niskog staleža, nijedna istorijska promena nikada nije značila išta više od promene imena njihovih gospodara.

Cilj pripadnika visokog staleža je da ostanu tamo gde su. Cilj pripadnika srednjeg je da zamene mesta sa pripadnicima visokog. Cilj pripadnika niskog staleža, kada ga uopšte imaju – jer trajna je osobina niskih da su toliko zgromljeni teškim radom da su možda tek povremeno svesni bilo čega izvan svog svakodnevnog života – da ukinu sve razlike i stvore društvo u kojem će svi ljudi biti jednaki.

Skrivanje osećanja, kontrolisanje lica, postupanje poput svih ostalih, sve su to bile instinktivne reakcije.

Štaviše, bolje nego ranije, on je shvatao zašto je mrzi. Mrzeo ju je zato što je bila mlada, lepa i bespolna, zato što je želeo da spava s njom i nikad to neće učiniti, zato što je oko njenog slatkog, vitkog struka, koji kao da je pozivao da ga obgrlite rukom, bila samo odvratna crvena lenta, agresivni simbol čednosti.

Jeziva ekstaza straha i osvetoljubivosti, želje za ubistvom, torturom, razbijanjem lica maljem, kao da je prožimala čitavu grupu ljudi poput električne struje, pretvarajući sve protivno njihovoj volji u ludake koji vrište iskrivljenih lica.

Bilo je neobično što se ne samo činilo da je izgubio sposobnost da se izrazi već je čak i zaboravio šta je prvobitno nameravao da kaže.