Hamlet

Затварајте врата за њим, да нигде не би могао играти будалу сем код своје куће. Збогом

КРАЉ: Но, Хамлете, где је Полоније?

ХАМЛЕТ: На вечери.

КРАЉ: На вечери? Где?

ХАМЛЕТ: Не тамо где он вечера, но тамо где њега вечерају. Некакав збор црва сад је баш на њему. Једино се црви хране царски. Ми хранимо све животиње да нахранимо себе; али себе хранимо за црве. Угојени краљ и мршави просјак само су разна јела, само су два јела на истој трпези; то је крај.

Онај за кога знаш да је твој

Хамлет.“

Мати, тако вам вечне милости,

не мећ’те на душу лажни балсам тај,

да је ово моја лудост, не ваш грех.

То покожицом рану ће превући,

док прљава трулеж, ровећи под њом,

невиђено кужи. Повер’те се небу:

покајте што је прошло; избегните

што ће да дође; и не ђубрите

тај коров, да не би јаче бујао.

Опростите ми моју проповед,

јер у ово време гнојаво од греха,

врлина мора порок молити

за опроштај; треба пред њим да се савија,

молећи да му чини доброчинство.

Молим вас, изговорите тај говор онако како сам вам ја показао, да вам готово клизи са језика. Али ако будете жвакали, као што чине многи ваши глумци, онда ће ми то бити исто тако пријатно као да сам општинском добошару дао да говори моје стихове. Па немојте сувише ни тестерисати ваздух рукама, овако; него будите у свему умерени. Јер и у самој бујици, бури, или, да тако кажем, вихору страсти, морате имати и показати мере, која ће то ублажити. О, како ме вређа до дна душе кад чујем каквог плећатог, разбарушеног клипана како у дроњке цепа неку страст, да би пробијао уши најјевтинијој публици у позоришту, која није ни за шта друго него за неразумљиве пантомиме или за галаму.

Ја сâм прилично сам поштен; па ипак бих себе могао оптужити за такве ствари да би боље било да ме мати никада није родила. Ја сам врло охол, осветољубив, славољубив, са више грехова што чекају на мој миг но што има мисли да их њима оденем, или маште да им дам облик, или времена да их изведем. Шта ће оваква створења, као што сам ја, да се шуњају између земље и неба? Сви смо ми овејани ниткови – сви!

која су ту већ него да летимо

онима другим, непознатим још?

То нам вољу збуни,

и чини да радије подносимо зла

Је л’ лепше у души трпети

праћке и стреле судбе обесне,

или на оружје против мора беда

дићи се, и борбом учинити им крај?

ХАМЛЕТ: Бити ил’ не бити? – питање је сад.