Hamlet

Дух мог оца, у оклопу? Не. Није добро све.

Да подвала није? Што већ није ноћ!

Ал’ дотле, ти, душо, мируј. Зла ће дела

открити се ма их земља крила цела!

Затварајте врата за њим, да нигде не би могао играти будалу сем код своје куће. Збогом

Бити спреман, то је све. Кад неко не зна шта оставља, шта мари ако рано оставља? Нека буде.

Господине, његове ознаке нимало не трпе зато што их ви одређујете; иако знам да би њихов инвентар збунио аритметику памћења, а ипак је изостао с погледом на брзину његових једрила. Али, с истинитом похвалом, сматрам да је његова душа тако богата роба, а његова унутрашњост толико ретка и драгоцена да бисмо јој, верно осликаној, нашли сличну још само у њеном огледалу; а сваки који би га хтео подражавати био би само његова сенка, и ништа више.

Бити велик није рад велика циља

кренути се, него с величином моћи

за једну сламку кренути у борбу

кад је на коцки част.

Јер да ли – ту треба одговора дати –

љубав срећу или срећа љубав прати?

Страх и љубав жене другови су верни,

обоје ништавни, или неизмерни.

Љубав ти доказах милоштама својим,

и кол’ко те волим, толико се бојим,

велику љубав ситне сумње плаше;

с нашим страхом расту и љубави наше.

ил’ не бити? – питање је сад.

Је л’ лепше у души трпети

праћке и стреле судбе обесне,

или на оружје против мора беда

дићи се, и борбом учинити им крај?

Умрети – спавати – ништа више – реци,

да спавањем се сврши срца бол

и хиљада животних потреса

и наследних месу, ето то је циљ

и предано му тежи ти. Умрети,

спавати – спавати – можда сањати!

Да, ту је чвор! Јер у том спавању

смртном какви би снови могли доћи

кад живота ово клупче одмотамо?

У позадини љубави остани,

ван нишана и опасности страсти.

Најтврђа је дева распикућа ако

лепоту своју месецу открива.

Ни врлина неће клевети измаћи!

Пролећни пород често гризе црв

пре отворених пупољака још;

а у јутарњој роси младости

заразни је отров најопаснији.

Зато знај да нас страх најбоље штити

а младост ће често против себе бити.

Бити ил’ не бити? – питање је сад.