Izabrane priče

Mudrost je, saopštavao je moj otac, važna stvar, ali: mnogi su mudri, a malo ih je pametnih.

teško, tragično teško saznanje da zapravo stalno govorimo samo sebi, i da je priča (ona svakodnevna koliko i ona umetnička) tek jedan varljivi omotač, jedna iluzija potrebna da bismo prevazišli sopstvenu kobnu usamljenost i vremensku ograničenost.

Statistički gledano, ma koliko to apsurdno zvučalo, uskoro će biti više razvoda nego venčanja.

Ono što je bilo sveto sada je profano.

Porodica nije više ono što je nekada bila, to je bar jasno.

Ko zna, po­mislio je, kuda mladi ljubavnici sada odlaze, mada najverovatnije ostaju u stanovima, u kojima imaju zasebne sobe i ne strepe od roditelja, što je bez sumnje bio znak višeg standarda, ali i nižeg mora­la.

Pitao se da li žbun pamti ili pak svake jeseni, dok mu li­šće otpada, zaboravi sve što je doživeo, i onda, u proleće, počinje iznova strpljivo da stiče znanje o strukturi sveta.

Jakov je skrenuo u mrak, i proći će još dosta vremena dok se vrati u svetlost.

Smrt je, za Jakova, uvek bila nema, i nadao se da će takva da ostane.

I tako je umro, neodlučan između rednih brojeva, s le­vom rukom na srcu dok se desna klatila pored zubarske stolice sve sporije, uz poneki jedva primetan trzaj.