Izabrane priče

teško, tragično teško saznanje da zapravo stalno govorimo samo sebi, i da je priča (ona svakodnevna koliko i ona umetnička) tek jedan varljivi omotač, jedna iluzija potrebna da bismo prevazišli sopstvenu kobnu usamljenost i vremensku ograničenost.

Mudrost je, saopštavao je moj otac, važna stvar, ali: mnogi su mudri, a malo ih je pametnih.

sreće se stiže na različite načine, govorio je moj otac. Moj način je, zastao bi i odmerio pogledom drugu obalu, uvek ići pravo. Ako čovek želi, okretao je lice prema meni, prepreke ne postoje. Pred njim je put, on korača. Ako je odlučan, otkriće kraj – ako nije, postoje mnoge staze koje vode u trnje. I on će skrenuti?

Ko zna, reče žena, šta ona sada sanja. Ko zna, reče zatvorenih očiju, gde je ona sada. Ima toliko lepih livada, potoka, brestova, ptica u gnezdima.

Zadovoljio sam se bolom koji je počivao na njenom licu. Zato je nisam dodirnuo.

Ponekad odem do hotelskog travnjaka, zaba­cim glavu i stojim: osećam zvezde do samih kostiju. U magnovenju, ne gledajući, vidim sebe: majušna tačka na nešto većem zrnu Zemlje besmisleno juri kroz svemir, trči trku bez cilja. Uhvatim se, kao davljenik, za tu reč „besmisao“. Govorim sebi, dok bol nadolazi kroz savijeni potiljak, kako je besmisleno osećati „besmisao“, kako sam mnogo toga ura­dio, kako sam mlad. To je moj poslednji pokušaj: moja mladost. A ispod očiju već otežale kesice, reumatični bolovi pred početak kišne sezone, probadi u predelu srca. Treba pobeći. Ali kada otvorim oči, vidim da su me i zvezde prevarile. Tek poneka blesne kroz zahuktale oblake, nemarno obešena ispod pocrnelog svoda, zatim iščezne. A ja nekako veru­jem u te zvezde, u vodilje. Kako ću bez njih? Kuda da krenem? I vratim se, lagano, kući.

Počinjem da ćutim. Duboko u noći, kada razmislim, ja sam stvarno srećan.

Izgleda da je moja sudbina predskazana, da svi osim mene znaju šta ću, i gde, proživeti.

Detinjstvo je kao srna, govorio je, tako krhko da ga svaki dan ubija.

iako je ćutanje jedina stvar o kojoj go­vori i o kojoj ćuti.