Dvadeset četiri časa iz života jedne žene i druge priče

Pošto je sama lepa, mladosti nije potrebno blaženstvo: obdarena izobiljem životnih snaga, ona hrli ka tragičnom i rado pušta setu da se slatko napaja njenom još neiskusnom krvlju: zato je svaka mladost tako spremna na opasnost, i bratski pruža ruku svakoj patnji duha.

Kome nedostaje strast, taj, u najboljem slučaju, postaje uča – stvarima se mora prilaziti iznutra, uvek, uvek sa strašću.“

Može li se dah iznenada tako zatalasati da zajedno sa rečju oblikuje i lice, podmlađujući ga za nekoliko decenija?

Može li se biti tako mlad u jednom času i tako oronuo u sledećem?

Može li se biti tako mlad u jednom času i tako oronuo u sledećem?

Zato je uvek počinjem od bogova, jer Engleska je Elizabeta, Šekspir i oni oko njega, sve prethodno je priprema, sve potonje – šantavo jurenje za ovim samosvojnim smelim skokom u beskonačno; ali ovde – vi mladići morate to osetiti, sami osetiti – ovde diše najživlja mladost našeg sveta.

Jezik morate najpre čuti od pesnika jer oni ga stvaraju i usavršavaju, najpre morate na srcu osetiti dah poezije i njenu toplinu, pa tek onda početi da je anatomski razlažete.

Jer, nema filološkog razumevanja bez doživljavanja, gola gramatička reč ništavna je bez saznanja vrednosti i potrebno je da vi mladi ljudi zemlju i jezik koji želite da osvojite vidite najpre u njihovom najvišem i najlepšem obliku, u snazi njihove mladosti, njihove krajnje strasti.

Nije više razumeo život otkako je video da su reči, iza kojih je verovao da stoji stvarnost, samo šareni baloni koji se naduvavaju i rasprskavaju ni u šta.

Zbilja, neizrecivo je lako obmanuti decu, ta bezazlena bića za čiju se ljubav čovek tako retko bori.