Petodinarke

Сине, видео сам мртве.

Гробове без крстова.

Куће без прозора.

Децу без мајки.

Разроване винограде, спаљене воћњаке.

Затрпане бунаре.

Не питај чиме.

Сањице, видео сам коња без три ноге, али живог.

Човека са главом на раменима, али мртвог.

Топовску цев која вири с кућних врата.

Бескрајне колоне.

Једне у аутомобилима, друге на тракторима.

И оне који пешаче, у сандалама, у гуменим чизмама, у пољским оделима.

Босоноге, црвених табана и изломљених ноката.

– А има ли у твом селу нека река? – питам га.

– Нема.

– Баш никаква?

– Не, нема.

– Па, где идете на пецање?

– Не идемо. Код нас тога нема.

Постоје, мислим, и такви чудни светови.

фудбал се, господо, игра, суди само онај који не зна да гони лопту

Живот би био Дунав кад не би било физике (данас имамо контролни, једва да сам запамтила две-три формуле) и математике, али некако успевам

да у глави новог ученика засигурно много дува

као да му је мрско што мора да говори и као да би најрадије довека ћутао

Мама би ме испарцелисаним реченицама упитала како је било у школи,

горку као ужегао бадем),

И зато мој деда, окован тврдим, сеоским навикама,

пространу авлију окићену ситном живином.