Ruža pod ledom

Вјерујем да једино што од људи остаје јесу приче и зато ми је нарочито стало до ове, по којој ћете ме памтити.

Рођен сам са фалинком да будуће болове и страхове одболујем и отпатим унапријед

Туђа смрт често зна да буде тежа од сопствене.

Ето, шта је чо’ек!? Требао ми је скоро читав живот да проживим како би мирне душе могао да се обазрем и пљунем на све иза себе. Нити сам гдје био, нити шта урадио. Ништа створио, ништа срушио. Не прогоне ме сјени жртава нити сјенке оних чији сам створитељ. Остадох сам, као гудало. Људски се нећу ни оладити у гробу, а већ ћу бити заборављен. Без слова и без крова

Ваљда сви који болују од јектике личе једни на друге; међу њих спадамо и ми чија су плућа залијечена мађијама

Тек потом је дошло сазнање да се иза сваке слободе смуца прут у намјери да јој дође главе.

Од првог корака сам се разболио од недостатка ваздуха, а можда и од туге. Гушило ме је и шкрипало у плућима, па ноћу нисам спавао, док бих дане проводио на раскрсници на којој се сијеку сан и јава. Живио сам углавном у мајчином наручју.

О, никад нећу сазнати колико сам је рођењем наградио, а колико казнио. Да ли сам јој био више радост него ли оков? Да ли су је ланци мајчинства спутавали и гасили све дотадашње радости