Don Kihote I: Maštoglavi idalgo don Kihote od Manče

Srećno je doba i vekovi srećni oni kojima su stari nadenuli ime zlatni, i to ne zato što se tada zlato, koje je u naše gvozdeno doba na tolikoj ceni, bez po muke nalazilo u ono srećno doba, nego zato što oni koji su tada živeli nisu znali za ove dve reči: tvoje i moje.

jer bi istoričari trebalo, i morali bi, da budu tačni, istinoljubivi i nimalo pristrasni, tako da ih ni korist, ni strah, ni zloba, ni naklonost ne nateraju da skrenu s puta istine, čija je majka povest, suparnica vremena, zalog delanja, svedok onoga što je prošlo, uzor i nauk ovome sada, upozorenje za ono što će doći

Gde si, gospo moja,

moj bol zar ne boli?

Ili ne zna gospa,

ili me ne voli.

Život tražim ja u smrti,

u bolesti tražim zdravlje,

zatvor mi slobodu daje,

i ćorsokak izlaz prti,

izdajnik za me odan je.

Sudba što mi, odranije,

dobro nikad dala nije

sa nebom se zaverila,

nemoguće mi odbila,

moguće od mene krije.

Ukratko, toliko je uronio u to svoje čitanje da su mu u čitanju prolazile noći od svetla do svetla, i dani od mraka do mraka, te mu se tako, od malo spavanja i mnogo čitanja, sasušio mozak i pamet je izgubio