Kraljevstvo

Svi mi lažemo“, rekla je. „Čak i kad mislimo da govorimo istinu. Ono što nazivamo istinom samo je laž koja nam najviše odgovara. A naša sposobnost da poverujemo u neophodne laži bezgranična je.“

Znaš li koliki je to strah kad ti preti neko ko zna tačno u koji živac treba da ubode?“
„Znam ponešto o tome“, reče Karl pogledavši me iskosa.
„Takav strah ti, što bi se reklo, izjeda dušu.“
„Da“, tiho će Karl.
„A šta se onda desi?“
„Na kraju više nemaš snage da se plašiš.“
„Tako je“, rekoh. „Jebe ti se, radije ćeš umreti. Upropastiti sebe ili drugog. Spaliti, ubiti. Bilo šta, samo da više ne moraš da se plašiš. Eto, to znači proći kroza zid.“

„Mimetičke želje?“

„Izvinjavam se. Rene Žirar, filozof. Tako je nazivao to što automatski želimo ono što želi neko drugi kome se divimo. Ako se tvoj idol zaljubi u neku ženu, nesvesno će i tebi biti cilj da osvojiš istu tu ženu.“

Očigledno je želela da je pitam šta joj to znači, ali me je nešto – njen izraz lica, neka izvesnost, sećanje na doba kad nam je mama čitala Crvenkapu – sprečilo da to uradim. Kad sam bio mali, nikad mi nije išlo u glavu zašto Crvenkapa mora da postavi prerušenom vuku i ono poslednje pitanje – zašto su mu tako velika usta – kada je već slutila da on nije baka, već vuk. Zar nije znala da će vuk, kad shvati da je razotkriven, skočiti na nju da je pojede? Ta bajka me je naučila da ne postavljam dalja pitanja posle „zašto su ti tako velike uši?“. Posle toga, kaži da ideš po još drva i beži odatle glavom bez obzira.

„Svi tražimo strategiju za preživljavanje koja nam je najprijatnija. Ako dospemo u situaciju, privatnu ili društvenu, u kojoj to više ne radi, preći ćemo na neku drugu koja je neophodna, ali možda malo manje prijatna.“

sudbina je vrebala u zasedi. Vrebala je već dugo, strpljivo, ali nije zaboravljala

Prokletstvo izbora – znate li šta je to? Nije to sam izbor, nego muka da ga doneseš. Kad znaš da ćeš, ma šta odlučio, svejedno provoditi besane noći mučeći sebe pitanjem da li je to bio pravi izbor.

Spolja se začuo otegnut, prelep i žalostan ton. Zlatni vivak. Usamljeni stanovnik planine, mršava, ozbiljna ptičica. Ptičica koja te prati dok hodaš divljinom, koja te čuva – ali uvek sa bezbednog odstojanja. Kao da se plaši da stekne prijatelja, ali joj treba neko da čuje njenu pesmu o samoći.

Prokletstvo izbora – znate li šta je to? Nije to sam izbor, nego muka da ga doneseš. Kad znaš da ćeš, ma šta odlučio, svejedno provoditi besane noći mučeći sebe pitanjem da li je to bio pravi izbor.

I ta zaljubljenost bi isparila kao duga koja nestane kad izbiješ na vrh planine. I to ne zato što je zaljubljenost bila plod mašte, nego zato što dugu vidiš samo pod određenim uglom, spolja i izdaleka, nipošto izbliza. A sve i da je ona i dalje tu kad izbiješ na vrh planine, nećeš tamo naći kovčeg s blagom, već samo tragediju i uništene živote