Lokijev ključ

„Dobar štos, Keleme.“

„Zar me znaš?“

„Znam ja sve.“ Oštar kez. „Ti si vratar-mag.“

Ikol.“ Odeća mu se menja, otrcane žute zakrpe na plavetnom plaštu maločas su bile skerletni ljiljani na sivom. „Olik.“ Nasmešio se osmehom opčinjavajućim i ozleđujućim. „Loki,

Najbolji lažljivci uvek govore istinu – samo što biraju šta će da kažu

Laž zna da ima dublje korene i od snage i od mudrosti.

Strah je dragocen, pošto je strah zapravo zdrav razum sažet u svoj najčistiji oblik. Nije dobro kada čovek ne zna za strah

uglova odražavajući svet, a iz drugih delujući mračno i kao da ga proždire. Da li je Loki zaista načinio tu stvar? Da li su ruke jednog boga dodirivale to što sada on dodiruje? A

A svaka nada da ću Karu opčiniti svojim osmehom umrla je na samom početku. Najpre, teško je glumiti zagonetnog princa iz romansi kada predmet tvoje naklonosti dvaput dnevno može da te gleda dok sereš u more.

Ako odbaciš preveliki deo svoje prošlosti, naprosto napuštaš osobu koja je proživela te dane. Kada sastružeš stvari sa sebe, možeš da se preobraziš u novog čoveka, to jeste tačno, ali nakon takvog struganja uvek ostaje manji čovek, a na kraju možda ne ostane ništa.

Unutra zastajemo, slepi od sunca u polumraku prijemne dvorane. Kako mi se vid vraća, tako vidim da je na suprotnom kraju predvorja jedan starac, poguren od godina ali veoma visok. Tetura se ka nama okrećući se od molitvenih sveća zapaljenih pored suprotnog zida. Tunika mu je pogrešno zavezana i siva od previše pranja, a kratka brada mu se beli naspram zagasitocrvene kože. Deluje nesigurno i kolebljivo.

„Dođi ovamo, Ulamere.“ Neka mlada žena, možda negovateljica, izlazi iz suprotnog dovratka i odvodi starinu van našeg vidokruga. Kako se on okreće, tako se na njegovom licu vidi bledi ožiljak, tako širok da ga vidim čak i s tolike daljine, kako se proteže od početka njegovog nosa sve do krajička usana.