Čudesna potraga

Selotejpom lepi po četiri automobilčića za svaku čizmu i vozi se po robnoj kući.

Mislim da se tuga lakše podnosi kad možete da je podelite i kad imate nekog da vas sluša.

odrasli koje poznaje odnose sa sobom deo njenog malog srca i ne vraćaju joj ga.

odnosno stadijuma, kako se najčešće nazivaju u literaturi, popularizovana je sedamdesetih godina prošlog veka istraživanjima Elizabet Kibler-Ros o smrti i umiranju. Ona je opisala negiranje i izolaciju, bes, popuštanje, depresiju i prihvatanje kao osećanja koja iskusimo kad se dijagnostikuje smrtonosna bolest. „Modeli nalik na ovaj preovladavali su u zapadnoj kulturi“, zato što su, kako Nimajerova tvrdi, „povezani sa oporavkom“ od tuge ili zatvaranjem za tugu, nudeći „naizgled autoritativni vodič kroz buran emotivan teren“ žalosti

Profesor Robert Nimajer, Frojdov pristalica, kaže da je tokom većeg dela XX veka u zapadnoj kulturi žalost shvatana kao proces „napuštanja“ privrženosti prema preminuloj osobi, „nastavljanje“ sopstvenog života i na kraju „oporavljanje“ od depresije izazvane gubitkom i postepeno vraćanje na „normalno ponašanje“. Po tom shvatanju, žalost je iskustvo koje podnesete, i na kraju se ono završi. Kako je literatura o gubicima stalno rasla, on kaže da je „moderan koncept tuge postepeno postajao sve bolje obrazložen... uz ’komplikovane’ i ’jednostavne’ žalosti, kao i pretpostavljene faze kroz koje se žalost ’razrešava’“. Ideja da se žalost univerzalno doživljava i odvija kroz određeni redosled faza, odnosno

„Mrtvi ljudi pretvaraju se u plastiku, pa ih onda koriste u radnjama da bi prodavali odeću.“

Ona otvara vrata i seda za volan. Ključevi su u bravi i ona ih uzima u ruku. Ključevi zveckaju. Motor se pali. Ona iznenada ugleda svoje lice na posteru istom kao što je Karlov – TRAŽI SE – i pritiska gas.

Da će, sve dok ste živi, umirati ljudi koje poznajete, ljudi koje volite? Da je, zaista, najbolje da nikad, nikad ni za koga ne marite?

Knjiga nema mnogo reči i postavlja vrlo laka pitanja. „Šta kaže krava?“, pita mama i onda odgovara: „Muuu“, a devojčica je imitira, kao eho, i mama joj čestita, kao da je ona izmislila kravu

tome, u zavisnosti od toga kako ste živeli. Ona bi, sasvim sigurno, trebalo da pokazuje kakav vam je život bio.