Superheroina promene

Ukoliko si ponela učenje koje ti je rana otkrila, biće u stanju i da isceli.

Bolest ima dva nivoa postojanja – spoljašnji i unutrašnji. Prvo nastaje na nivou duše, tako što prestajemo da budemo u skladu sa svojom suštinom, idemo protiv sebe, s granicama koje nisu adekvatno postavljene. Kada smo predugo u tom stanju, u kome ili mi pritiskamo emocije duboko u sebe ili nas emocije pritiskaju konstantno, neizbežno je da će doći do pucanja. To je čista termodinamika, sve ima svoju tačku pucanja. Uvek je bolje isceljivati se dok je bolest još unutra, kada izađe spolja to znači da je unutra nešto puklo. Neko će reći da ono što je puklo više nikada ne može biti isto. Slažem se, ali ukoliko znamo i želimo, može biti vrednije.
Možemo plakati nad svojim ožiljcima ili ih slaviti poput drevne japanske tehnike kintsugi, koja polomljenim keramičkim predmetima daje nov život spajajući popucale deliće lepkom pomešanim sa zlatnim prahom.

To je ključni momenat za preobražaj. Da li ćemo se transformisati zavisi od toga hoćemo li uspeti da blokiramo mehanizam otupljivanja bola koji svi redovno koristimo. Kroz paletu iskustava iz detinjstva, suza koje su neutešno padale, besa koji je prekidala reč „DOSTA“, osećaja nepravde koji smo gušili u ćošku ili povređenosti nakon druženja s prutom, naučili smo da zaštitimo sebe. Kada je najbolnije, a mi pritisnemo prekidač i isključimo emocije. Pod parolom: nema veze, ne tiče me se ili nije me briga, naučili smo da sebe otupimo, umrtvimo, kako bismo preživeli.
„Samo mene nisu pozvali na tu žurku; nema veze, ionako mi se nije išlo.“
„Želim da mi kaže da me voli, ali verovatno ne ume.“
„Vreme je za unapređenje, ali možda ga ne zaslužujem.“
„Ma ionako nije bilo za mene…“
„Ćutim da te ne izgubim.“
„Ćutim zbog dece.“
Budite iskreni, ako boli – neka boli, neka izađe. Ako nastavimo da gutamo, poješće nas iznutra poput pritajene aždaje. Budite iskreni i prepoznajte trenutak kad poželite da odustanete, znate onaj kada počinju da vam se javljaju „realni“ razlozi zašto vam više nije bitno. To je momenat kad treba da nastavite da radite na promeni, i da se oduprete toj aždaji, da istrajete i naučite da prevazilazite bol umesto da ga potiskujete. To je momenat kada ili ponovo tonete, vraćate se na početak, ili dobijate neverovatnu snagu da pokrenete planine, prevaziđete i bol i sumnju i svaku aždaju koja vam stane na put.

Iz toga da budemo u pravu, jer mi valjda znamo, postajemo oni koji olako osuđuju, jer tako deluju pametniji a u stvari sebe ograničavaju, jer ako si najpametniji tu gde si, nema mnogo prostora da napreduješ i rasteš. Kada primetim da u svom balonu isuviše znam, zađem tamo gde se kreću oni koji znaju više od mene kako bih mogla da proširim svoj opseg znanja. Tamo se stiže otvorenošću ne samo za ono što mislimo da jeste već još važnije za ono što smatramo da nije. Biti ciničan, kritičan, nije isto što i biti svestan. Kada smo samo oni koji kritikuju, deluje kao da smo aktivni, da nešto radimo, ali u stvari samo pasivno i nepromišljeno usmeravamo negativne misli u pravcu nečega što ne želimo, i omogućavamo mu da raste. Svi se bore protiv droge, rata, bolesti… sve vreme fokusirajući se na ono što žele da umanje. Majka Tereza je znala da se zalaže za mir, namirenost, zdravlje… sve ono što je želela da raste. Zato umesto što samo kritikujete, sebe ili svet oko sebe, pitam se kako bi bilo da svako od nas zastane i razmisli šta želi za sebe i ovaj svet oko sebe i smisli svaki dan način da tome doprinese. Svest nam pomaže da bez osude spoznamo svoju trenutnu istinu i budemo spremni da je uvek dovedemo u pitanje, jer okolnosti se, kao i mi, menjaju. Rađamo se elastični, fleksibilni, što smo bliže smrti postajemo sve krući, dok se na kraju ne ukrutimo skroz. Pošto ja uvek biram život, biram da budem fleksibilna, radoznala, biram da moj um bude joga majstor elastičnosti, jedino takav može da se razvija i povećava svoj kapacitet, a na kraju i doprinese nekom idejom ili akcijom da ovaj svet bude lepši za sve. To postižem optimizmom, jer me uvek dovodi u stanje uma spremno da uči, da pronađe rešenje, da podrži i razume.
Kao što uvežbamo kriticizam i žaljenje, redovnim treniranjem uma, s vremenom možemo naučiti i drugačije – da prihvatimo.