Pisma iz Srbije

Човек не мора предуго да живи у овој земљи да би схватио да Срби уживају у својим заблудама и да их никада не би мењали за неки, не дај боже, трезвен став.

Млади се поздрављају на италијанском, старији се свађају на турском, домаћице натуцају шпански, а сви ауто-механичари говоре немачки.

Пре скоро две деценије демократија је по други пут стигла међу Србе. Указала се једног сунчаног поподнева, 5. октобра 2000. године, након што је обишла све околне земље. Како у Србији дуго није била, требало јој је мало више времена да нађе пут. Да би дошла до Београда променила је више превоза, ишла је пешице, камионима, аутобусима, да би на крају стигла багером. Неки су после говорили да су је чак видели и на оклопним транспортерима.

Ево, на пример, сви који нешто раде у Србији јесу мањина. Оних који ништа не раде има знатно више. Али и од мањине има мањина, па су тако сви они који раде и притом примају плате такође мањина. Још је мање оних који плате примају редовно, а најмању мањину представљају они који од своје плате могу пристојно да живе.

Питајте Србина о било чему и он ће вам одговорити кô из топа. Рећи да нешто не знате или да о некој теми нисте довољно информисани овде се сматра врхунском срамотом, па се зато сви тога чувају као живе ватре.

Овде не можете наћи довољно необразованог чове­ка да би вам на неко питање ускратио одговор.

Главни град Црне Горе је Подгорица, а главни град Црногораца је Београд. У Београду живи више Црногораца него у Црној Гори, па се не зна је л’ београдским Црногорцима Црна Гора дијаспора или матица.

Кад нашој девојци кажеш да је лепа, она уместо „хвала“ каже „знам“. Ако јој кажеш да је данас лепа, она ће питати: „Зар нисам увек лепа?“ Не можеш јој ти толико комплиментирати колико она може себи самој, запамти!

Драги моји,

Одувек сам мислио да су млади и здрави људи, у пуној стваралачкој снази, темељ сваког друштва, основа на којој почивају њене садашњост и будућност. Тек када сам дошао у Србију, схватио сам да то не мора нужно бити тако и да је овде управо супротно. Млади, вредни, а нарочито образовани људи у овој земљи нису на нарочитој цени, штавише слободно вам могу рећи да их овде нико не цени ни колико црвљиву шљиву.

Наиме, темељ на коме почива данашње српско друштво, а богами и држава јесу – пензионери!

Наредних десет година утрошено је да би се утврдило да ли је Београду потребан лаки или тешки метро. Да би се та дилема решила позвани су и експерти из Шпаније, Француске, Аустрије и Кине. Сви су се сложили да је за Београд и лаки метро – тежак!

Зато подземну железницу Београд нема ни данас.

Има само подземље.

Члан је Удружења књижевника Србије.