A planine odjeknuše

„Ništa ti ne znaš o hrabrosti“, reče baba Ajub. „Da bi postojala hrabrost, mora postojati nešto što se može izgubiti. Ja sam ovamo došao jer nemam više ništa da izgubim.“

Čudno je to, Markose, ali ljudi uglavnom sve shvataju naopačke. Misle da će živeti po onome što žele. Ali ono što zapravo upravlja njima jeste ono čega se plaše. Ono što ne žele.“

Ponekad, međutim, tek pošto ste živeli, shvatate da je vaš život imao svrhu, i to najverovatnije onu koju nikada niste smerali.

Dugo sam poživeo, gospodine Markose, i uvideo sam da čoveku dobro dođe mera poniznosti i razumevanja kada sudi o onome što upravlja srcima drugih.

Da bi postojala hrabrost, mora postojati nešto što se može izgubiti. Ja sam ovamo došao jer nemam više ništa da izgubim.“

Sada znam da neki ljudi nesreću osećaju kao što drugi osećaju ljubav: krišom, žestoko i bespomoćno.

svet ne vidi šta se u vama krije, da ga nimalo nije briga za nade i snove, za tuge koje se kriju ispod kože.

Rekao je da ću kasnije ceniti taj dar koji mi daje. Rekao je da ako je kultura kuća, onda je jezik ključ ulaznih vrata i svih soba unutra.

Onda nežno, tako izuzetno nežno – moj otac je govorio da je sve što u životu vredi krhko i da se lako gubi – prineo bi šake mom licu, protrljao mi čelo dlanovima i tako uneo sreću u glavu.

Lepota je ogroman, nezaslužen dar koji se dobija nasumično, besmisleno.