Tri lica jedne ljubavi

Otkad je sveta i veka postoje zdravi i bolesni, siromašni i bogati. Siromaštvo se može ublažiti, raspodela može biti uravnoteženija, mogu se kočiti sebičnost, špekulisanje i gramzivost, ali ne mogu se od nesposobnih stvoriti pakleni mozgovi, ljude bez sluha ne možemo naučiti da u ljudskoj duši postoji i božanska muzika, ne mogu se priviknuti na velikodušnost oni gramzivi, hrčci koji nikako da se nažderu.

Ne sme se toliko voleti, nikoga ne smemo toliko voleti, čak ni rođeno dete. Svaka ljubav je divlja sebičnost.

Nekako, ništa se ne može istinski iskazati rečima, ništa što je u životu veoma važno… Znaš, što je važno kao rođenje ili smrt. To se ne može ispričati čak ni onim pravim rečima. Možda u tome uspeva muzika, ne znam… Ili kada čovek čezne pa dodirne nekoga, ovako…

Juče je sve to bilo nestvarno, nešto lebdeće i besmisleno, a stvarnost je bila sasvim druga. Juče si još priželjkivala osvetu, ili iskupljenje, želela si da telefonira, ili da mu iznenada budeš neophodna, ili da ga uhapse, odvedu u zatvor i obese. I znaš, dok ti osećaš takve stvari, onaj drugi se u daljini raduje. Sve dotle on ima moć nad tobom. Dok prizivaš osvetu, onaj drugi trlja ruke, jer osveta je takođe čežnja, a čežnja te čvrsto vezuje. Ali doći će dan kada ćeš se probuditi – trljaš oči, zevaš i najednom primećuješ da ne želiš više ništa.

U životu postoje takvi omamljujući trenuci kada čovek sve vidi jasnije, oseća svoju snagu, mogućnosti, vidi ono za šta je sve dosad bio kukavica ili preslab. To su trenuci promena u životu. Takve stvari stižu bez najave, kao smrt ili okretanje veri.

Znaš, između dvoje ljudi postoji trenutak kada više nema smisla ljutiti se. A to je velika tuga.

Znaš, jednog dana sam shvatio da mi niko ne može pomoći. Čovek je željan ljubavi…, ali niko nikada ne pomaže. Kada čovek to shvati, postaje jak i usamljen.

Potrebna je velika hrabrost da bi čovek bezrezervno dozvolio da ga vole. Hrabrost, takoreći junaštvo. Većina ljudi ne ume da pruži ljubav ni da je primi, jer su kukavice i sujetni, boje se pada. Stide se da pruže, a još više se stide da se predaju onom drugom, da otkriju svoju tajnu… Onu tužnu čovekovu tajnu da mu je potrebna nežnost, jer bez nje ne može da živi. Jer, verujem, to je istina.

I odjednom sam shvatila da pravog zapravo i nema. Ni na zemlji, ni na nebu. Nema ga nigde, onog pravog. Postoje samo ljudi, a u svakome postoji mrvica onog pravog, a da ni u jednom ne postoji ono što očekujemo od drugog i čemu se nadamo. Ne postoji potpuni čovek, ne postoji onaj pravi, onaj jedini, onaj zadivljujući, jedinstveni i usrećujući. Postoje samo ljudi, a u čoveku ima svega, šljunka i blistavih zraka, svega…

izgleda da čovek spoljašnjim redom večito skriva nešto što je u neredu duboko u njemu.