Ja, Aleks Kros

Veliki deo života proveo sam bez Bri, a sad ne bih mogao ni zamisliti kako je to moguće.

„Kako sam tebe našao?“, pitao sam je. „Kako sam imao toliko sreće?“

„Nije to sreća.“ Stegla me je još čvršće. „To je ljubav, Alekse.“

Veliki deo života proveo sam bez Bri, a sad ne bih mogao ni zamisliti kako je to moguće.

„Kako sam tebe našao?“, pitao sam je. „Kako sam imao toliko sreće?“

„Nije to sreća.“ Stegla me je još čvršće. „To je ljubav, Alekse.“

Ponekad je najbolji, možda i jedini način da se postaraš za nekog mrtvog tako što ćeš se starati o nekom živom.

kakvu neverovatnu sposobnost svet ima za jad i rane koje sam sebi nanosi.

okruženje u kući treba da odražava ono što je van nje. Stoga nije bilo preteranog maženja ni pravdanja neprihvatljivog ponašanja

Zatim crveni kožni sandučić za nakit koji joj je kupio u Firenci pre sto godina – pre čitave večnosti, kad je bio mlad, zaljubljen i svakako glupi majmun kome se digao.

Bilo je gore od svakog košmara koji je mogao da zamisli, zato što je bilo stvarno

Bri, hoćeš li se udati za mene? Volim te toliko da jedva to podnosim.“

Digao se vetar, a ona je gurnula ruke ispod mog kaputa i zagrlila me. Zatim smo se dugo ljubili. „I ja tebe volim“, šapnula je.

„Onda pristajem, Alekse“, konačno je rekla. „Mnogo te volim. Kažem ’da’ tebi. ’Da’ tvojoj neverovatnoj porodici…“

„Našoj neverovatnoj porodici“, kazao sam i ponovo je poljubio.

Klimnula je glavom, šćućurila se uz mene i odagnala hladnoću.

„’Da’ svemu tome.“

Tako je to bilo nekada. Stroga ljubav.

„Nije to sreća.“ Stegla me je još čvršće. „To je ljubav, Alekse.“