Valerija u ogledalu

Svim svinjama dođe dan za klanje

„Plašiš me. Mnogo i svakog dana, zato što si tamo gde pogledam. Sve se promenilo. Čitav svet. I ništa više nije isto otkad sam shvatio šta značiš.“

Može li se dovesti u red nešto što nikad nije bilo dobro?

„U svakom slučaju... menjaju li se zaista ljudi?“

Aurora me je pogledala namrštenog čela razmišljajući o pitanju. Na kraju je spustila šaku na moju i nežno je lupnula.

„Mislim da se menjaju. Barem u nekom životnom aspektu. Ima ih koji žive ne posvećujući se nikome dok jednog dana... tras, to urade tek tako.“

svako radi ono što mu je volja sa svojim životom i ceni prioritete prema svom kriterijumu.

Da budem iskrena, moguće je da ga ona voli; svako voli onako kako zna i ume. Svako voli kako hoće.

Nisam pak želela više da razmišljam. Trebalo je da se saberem i živim, umesto da toliko vremena posvećujem razmišljanju.

„A ko ti kaže da ću se udati, Nerea? Zar još ne znaš da ima završetaka drugačijih od Diznijevih?“

Ima nekih užasno jednostavnih i nebitnih stvari koje nas stvarno usrećuju.

Naslonila sam se na ogradu i poželela da ne moram, kad svane, da se vratim u stvarnost. More se talasalo u daljini, a mesec nad njim šarao je oštre linije po vodi. Tamo je sve bilo tako, jednostavno lepo. Bez briga, bez dvosmislenosti. Prosto prijatno. Kad bi samo ova noć trajala danima. Nisam bila spremna da se vratim i prihvatim ono što me čeka.