Sedam dobrih godina

Svašta smo već preživeli zajedno – bolesti, ratove, terorističke napade, pa ako nam je sudbina sada namenila mir, i to ćemo preživeti.

Kad pokušavam da se prisetim priča za laku noć koje mi je pre mnogo godina otac pričao, shvatam da su ti fascinantni zapleti zapravo imali skrivenu pouku. Trebalo je da me nauče da ljudsko biće ima potrebu da nađe dobrotu čak i tamo gde se čini da je nema. Da ne treba ulepšavati stvarnost već njenu ružnoću posmatrati iz drugog ugla, s razumevanjem i saosećanjem za svaku bradavicu i boru na njenom izbrazdanom licu.

Ali, što se kaže, „to što sam paranoik ne znači da me ne proganjaju“.

Ćutao sam. Iz iskustva znam da je u određenim situacijama najpametnije ćutati. U stvari, trudio sam se da ćutim. Iako me je život više puta naučio pameti, i dalje ponavljam iste greške.

Nije važno odakle dolazimo – namigne mi – važno je kuda putujemo.

„to što sam paranoik ne znači da me ne proganjaju“.

Trebalo je da me nauče da ljudsko biće ima potrebu da nađe dobrotu čak i tamo gde se čini da je nema. Da ne treba ulepšavati stvarnost već njenu ružnoću posmatrati iz drugog ugla, s razumevanjem i saosećanjem za svaku bradavicu i boru na njenom izbrazdanom licu.

Ipak, kad sam ga slučajno sreo u lokalnom kafeu, a on mi uručio pozivnicu, bio sam prilično zatečen. To vam je kao sudski poziv – čim dotakneš kovertu, znaš da moraš da se pojaviš na ročištu.

Volim da čitam ljudima: kad oni uživaju, uživam i ja, a kad se muče, kažem sebi da su verovatno to i zaslužili

Taj papir je bio samo kanal kojim sam mogao da prenesem osećanja iz svoje glave u njegovu. Ne znam šta oseća mađioničar kad mu magija prvi put uspe, ali pretpostavljam da oseća nešto slično onome što sam ja tada osetio: otkrio sam magiju i znao sam da ću uspeti da izdržim te duge dve godine koje su mi ostale do kraja vojnog roka.