Stefan Janjić

Кажипрстом десне руке опипавам непрочитане делове књиге и плаши ме тај бесконачни слап, делује ми да бих се могао угушити у сопственом незнању.

Да ли је то први весник смрти? Та потреба да се окружиш доказима свог постојања, да их не испушташ?

Није ми требало да то „покојни” чујем ни пет пута да би се у мене увукла сумња да људи тај придев изговарају с некаквим прикривеним узбуђењем. Поготово овде на селу, где се ништа значајно није десило у претходних шестсто хиљада година, од повлачења Панонског мора. Смрт је најдража од свих новости, јер означава несумњиву промену. То је прилика да једно сеоце изнедри сопствену вест, толико велику да може да конкурише онима с Дневника или из Београдских. Па да их и превазиђе. Смртовнице украшавају бандере све док их не сапере киша и не одлепи ветар.

Свака радознала кућа мора да има телескоп, који стамбену површину повећава за двадесет светлосних година квадратних.

Понекад се осећам толико глупо да желим да заплачем, као да се сузама може спрати осећање безнађа у глупости.

Постајем свестан звука фрижидера, а затим и – нешто слабије – звука часовника. То је непогрешив знак савеза с тишином.

У градском аутобусу је топлије, па ми се не устаје и не излази напоље. Обрадујем се кад год подигнем поглед, провирим кроз прозор и схватим да ме чека још барем неколико улица вожње кроз Београд. Руке држим у џеповима јакне, а торбу сам омеђио стопалима, па ми се само зенице мичу. Прија ми тај статични положај, јер нико од мене не тражи да се померам и нико од мене не очекује да размишљам. А ипак се крећем. То је највећа благодет путовања: померати се, а бити лењ, напредовати, а бити туп. Тај мир, оснажен јакном–пећином, квари ми само галопирајућа мисао о крају путовања: врата ће се отворити кад дођемо до станице и ја ћу морати да препешачим неколико стотина метара дуг замрзнути бетон пре но што седнем у други аутобус.

Деда је говорио: ако на уму имаш поштене људе, довољно је једном обрнути кључ, а ако закључаваш због лопова – ни два пута нису ти довољна.

Бранка куца у дрво да отера урок. Други људи то чине само у разговору, али моја Бранчи проширује делокруг сујеверја, јер је њој довољна и помисао, сама помисао, да би се уплашила зле среће. Бакине ритуале мораш извући из земље у којој су никли, па им се загледати у сплетено корење, уколико желиш да их разумеш.

Бака је склона меланхоличним сећањима о прошлости, у којој смо, осим свиња, крава и кокошака, имали два коња, четири козе, дванаест оваца, магарца, неколико мачака, голубарник, морке и зечеве; никада све те животиње у исто време, али увек у истој реченици – оној којом бака доказује себи и другима да је прошлост била далеко богатија и лепша.