Bet O’Liri

„Mozak ume da čini čuda kako bi se zaštitio od bola“, kaže mi Mo. „Ali teško će dugo čuvati tajne od ostatka tebe. Da li ti se to već dešavalo? Taj osećaj da se sećaš drugačije verzije događaja ili da ti ono što je bilo izgleda drugačije?“

Čudno je kako lako možeš nekog da upoznaš samo preko tragova koje ostavi kad ode.

Samo, čemu sve to? Ako me je hteo, imao me je. Bila sam njegova – sve bih učinila za njega. Zašto me je tako daleko odgurnuo, a onda se uporno trudio da me vrati? To je tako... čudno. Tako nepotrebno bolno.

Lakše je napismeno lagati sebe a da niko to ne primeti

kažeš nešto istinito mnogo puta, mnogo se potrudiš, pa možda u to i poveruju

Poniženje je kao buđ: zanemariš li je, cela ti se kuća usmrdi i pozeleni.

Za očaj se mora reći sledeće: on te navodi da ostaviš predrasude.

„Moram to da uradim“, kažem joj. „Propisno. Pre nego što... izgubim hrabrost.“

Gerti voli da mi kaže kako mi nedostaje ambicija, ali zaista nije tako. Prosto volim ovo. Kao dete vreme sam provodila u čitanju ili petljanju s igračkama tako da mi više odgovaraju: farbanje Barbikine kose, ulepšavanje građevinske mašine. A sad živim od čitanja i upražnjavanja zanatskih veština.

Doduše, nije baš da živim. Zaradim tek nešto. Taman dovoljno da platim porez.

Lepo je biti fin. Možeš biti jak i fin. Ne moraš biti jedno ili drugo.