Maja Trifunović

„Volite me dok sam živ. Posle toga, ništa me ne zanima. Možete me iz kolica izručiti u Savu, što se mene tiče.“

Do pedeset pete morala sam se vinuti više. Ovako, sitničava sam ostala, nemarna i rasejana, tvrdoglavo ćutljiva kad me neko za srce ujede, umesto smesta da lanem šta imam. Onda: spora, nepreduzimljiva, mrzovoljna kad su kućni poslovi u pitanju, loša kuvarica, uvek gladna nečeg što mi život nije na tacni poslužio – što ljubavi, što hvale, srećnih sticaja okolnosti, putovanja i mirnog sna. Nepotpuna sam ostala, nedograđena, kao kuća u sivoj fazi – na dobroj lokaciji, s obećavajućim arhitektonskim planom, ali s izvođačima radova koji su zakazali. Zapili se negde, nakrivili kapu i vratili se u krevet da hrču. Takva sam ostala. Bez krova, parketa i pločica.

Vaša mala ima izvanredan potencijal, govorili su mojim roditeljima. No naučila sam da potencijal sam po sebi ne znači ništa. Gledaš svoj potencijal kroz zamagljeno staklo, znaš da je tamo, ali nemaš pojma gde se ulazi. Čekaš nekog da ti pokaže vrata, a onda kad ti pokaže vrata, očekuješ da ti se uruči i ključ.