Mirjana Bobić Mojsilović

„Nikada nam niko neće pokucati na vrata: od čekanja da nam neko drugi ispuni želje, niko se nije usrećio, život je neprestani rad na stvaranju mogućnosti da nam se nešto desi“,

Sreća je tako mirna, ne vrišti, ne dere se, ne hvali se, ne reklamira se, samo ćuti i gnezdi se kao kučence koje je jedva dočekalo toplo krilo svoje gospodarice

Čovek je najjači kada ne popusti u trenutku slabosti

Mi ne možemo kontrolisati tuđe misli i postupke, možemo se samo baviti sobom

Čim je nešto zabranjeno, eto mene da se baš za to zakačim.

Život je u stvari to. Samo to. Naći nekoga ko će da te obožava i pazi.

„Bože, podaj mi smirenosti da prihvatim stvari koje ne mogu da izmenim, hrabrosti da izmenim one koje mogu, i mudrosti da uvek umem da ih razlikujem.“

Voleti, ne znam više šta je to. Možda sam tada počela da prestajem da te volim, iako sam radila stvari koje su izgledale kao ljubav, iako sam se jedno vreme trudila oko tebe, misleći da te volim, misleći da je to ljubav, kad se trudiš, kad se praviš da ne vidiš, kada se prepustiš navici, kada se lažeš o sigurnosti koju imaš, kada se zadovoljavaš stanjem stvari bez snage da ih menjaš, bez ideje kako da to učiniš

Ćutanje nije ljubav. Ćutanje je pristajanje, ćutanje, to je panika, to je izraz užasnog straha da ljubav odlazi, da me ne voliš više. Ćutim da ne pogoršavam stvari, znam da lažeš i da ćeš me lagati. Da ti je lako da slažeš, jer ja ćutim, jer ja ne smem da pitam.

Ima li zrelost ikakve veze sa odustajanjem od tih blesavih i dirljivih rituala, ili oni gube draž usled dostupnosti, usled ponavljanja?

Kako se to ljudi umore od sreće?