Vesna Cakeljić

Nisam preživela pre dvadeset godina ono najgore da bih danas umrla.

Upamti to dobro, svi plivači to znaju: ponekad moraš umeti da se pustiš da potoneš. Jer tek kada dodirneš dno, moći ćeš da se odgurneš nogama i izroniš na površinu.

I upravo to radim.

Starost nije samo pitanje godina, to je miris, samoća, neka vrsta umora u držanju koje je malo prerano usvojio.

Poznavati nekoga iz detinjstva znači biti svedok rađanja njegovih snova, njihovog ostvarenja ili rušenja, znači imati pristup njegovim najvećim nadama i njegovim najintimnijim strahovima u sirovom stanju, pre nego što je društveno pripitomljavanje obavilo svoj posao. Znači razabrati ko je on zaista iza zaštitne magle konvencija i pravila kojima se povinuju odrasli.

Život me je kao vrlo mladu naučio da je jedini način da ne budemo razočarani da očekujemo najgore od ljudi oko nas

„Nikada ne znaš koliko si jak,

sve dok biti jak ne postane tvoj jedini izbor.“

Bob Marli

Devojke učimo da podmeću jedna drugoj nogu. To počinje od kolevke, sa bajkama: Pepeljugu su mučile polusestre, Snežanu je otrovala maćeha… Sve što vidimo su ljubomorne žene koje se nadmeću.“

Ljudi su spremni da veruju u bilo šta kad im to odgovara.“

jednostavno zato što je drugačija, umesto da je puste da živi kako ona želi, zato što ih njena sloboda plaši…“

„Previše si lepa, bićeš u nevoljama celog života“, uzdahnula je, „nikoga neće biti briga šta ima u tvojoj glavici.“

Zato što jednog dana, kada svi gnjavatori budu mrtvi, naći ćemo se u istom domu za stare, a ostali će se pitati ko su one dve male starice koje se od jutra do mraka previjaju od smeha i varaju na svim turnirima bridža.