Džozef Konrad

Bila je vrlo prosta, i, na kraju tog dirlјivog apela upućenog svim nesebičnim osećanjima, ona je blesnula preda mnom kao sijalica na vedrom nebu: ’Iskoreniti sve te životinje

Ako je savršeno čist, i nekoristolјubivi, nepraktični duh avanturizma ikada ovladao ijednim lјudskim bićem, onda je ovladao ovim mladićem u zakrpama

On je za mene bio prosto jedna reč. Po tom imenu nisam ga mogao videti ništa bolјe od vas. Vidite li ga vi? Vidite li ovu priču? Vidite li išta? Čini mi se kao da pokušavam da vam ispričam neki san – kao da to uzalud pokušavam, jer nijedan ispričani san ne može da izazove ono što se oseća u snu, onu mešavinu bezumlјa, iznenađenja i pometnje u grču borbene pobune, ono osećanje da si plen neverovatnoga što je, u stvari, suština snova…“