Dušan Kovačević

Аустроугарски каплар је, захваљујући рату Нас са Нама, аванзовао у троструког Народног хероја земље у коју је ушао први пут као окупаторски војник, пуцајући на становништво те исте земље која ће га (касније) славити као једног од својих „највећих и највољенијих синова“. (Да ли је то још негде неком успело, није забележено, али смо Ми показали да је и То могуће.)

Кад би, рецимо, ова подела била „толерантнија“ – без мржње, горчине, прединфарктног беса, живот бисмо „трошили“ на практичније, корисније и паметније послове, ако нам је (већ) суђено да се свађамо, секирамо и, до бола, нервирамо.

(Они и ми против нас)

У Србији постоји ПЕТ годишњих доба: пролеће, лето, јесен, зима, и – рат.

Кад за некога не постоји ништа конкретно оптужујуће, ништа компромитујуће, ништа „материјално доказиво“, а дотичног ваља оцрнити, приапсити или за главу скратити, најједноставнија и најсигурнија оптужба и осуда (без суда) је – Издајник.

Шта је тај и тај?

Издајник!

И, може бити, да је од бившег (српског) комуни­сте гори само новонастали, током ратних и поратних ноћи никли – српски „капиталиста“.

Неки нови ствараоци покушавали су да раскину са стереотипима у литератури, позоришту, филму… Све је то, наравно, као и све ново, било занимљиво, узбудљиво, са укусом и осећањем побуне, која ће убрзо (и сама) постати класика, и повод да се оспорава проналажењем још „радикалнијих“ новотарија, које су завршавале „модним криком“ за једно лето. (И кад би се сви уморили од експериментисања, онда би се лепо опет враћали класичној литератури, драми, филму…)

Познавао сам срећне људе који нису знали да су срећни, и несрећне задовољне и срећне што су живи.

Наш живот је саткан само од светлости и љубави.

Крв се теже деконтаминира од нуклеарног отпада јер се налази и у земљи и у генима зараћених народа.