Blum izdavaštvo

Samo unazad gledah. To svu radost uguši;

Ali onda mi uteha zapeva u duši:

Unapred gledaj, ne unazad! Nek živi nada:

Što želiš, pod ovim suncem naći ćeš nekada.

Gde vrelo života teče, tamo me put šalje.

Gde drvo života cveta, cvetaće i dalje.

Unapred gledaj, ne unazad! Nek živi nada:

Što želiš, pod ovim suncem naći ćeš nekada.

Zalupio je vratima za njom i kroz otvoren prozor se nagnuo do vozača: „Čuvaj je kao da je od najfinijeg kineskog porcelana, kao da je princeza, razumeš?”

Mona pomisli kako je to nešto najlepše što je u životu čula.

Čovek može ili da bude nalik svo­jim rodi­te­lji­ma, ili da bude dušev­no bole­stan. Ove dve stva­ri, slič­nost i bolest, pokla­pa­ju se samo ako su rodi­te­lji dušev­ni bole­sni­ci.

ono što se čini nenad­maš­nim sa dva­de­set godi­na, može posta­ti bolje nakon neko­li­ko dece­ni­ja.

Nika­da nećeš biti dobar u neče­mu što ne voliš

Sve u sve­mu, vidiš i sam – osmeh­nuo se kako bi ubla­žio svo­je zaključ­ke. – U suš­ti­ni, ima­mo sre­će što radi­mo u lud­ni­ci. Tako ne menja­mo okru­že­nje pri ula­sku i izla­sku s posla

Sve je to bila isti­na. Ali to je bila bed­na, prlja­va isti­na, špan­ska isti­na. Ona koju je otac Armen­te­ros sejao na kur­se­vi­ma hriš­ćan­stva. Ona koja je seks pre­tva­ra­la u arti­kal na crnom tržiš­tu, zado­volj­stvo u ile­gal­nu aktiv­nost, telo u pred­met zlo­či­na. Ona koja je ispra­zni­la srca žena poput Pasto­re da bi ga ispu­ni­la tuđom kri­vi­com, usa­đe­nom na pre­va­ru, koja je pre mno­go godi­na guše­njem ubi­la slo­bo­du kojom je ulu­do nasta­vi­la da se hva­li. Ona koja je tro­va­la maš­tu devo­ja­ka, farbajući u crno ono što bi tre­ba­lo da bude roze. Ona koja je poni­ža­va­la želju nji­ho­vih moma­ka, trpa­ju­ći ih u crven­ka­stu, prlja­vu vla­gu več­nog podru­ma u kome se tama izjed­na­ča­va­la sa svetlošću dana. Ona koja je izvi­to­pe­ri­va­la radost pretvarajući je u porok, koja je sreću pre­tva­ra­la u sla­bost, koja je kožu pre­tva­ra­la u put do pakla. To je bilo obič­no sra­nje, pokret­ni zatvor od čistih buda­laš­ti­na, koji je zaro­blja­vao čula, telo i um svih Špa­na­ca.

nje­gov osmeh je brzo ispa­rio. – Pone­kad mno­go boli da raz­miš­ljaš o lju­di­ma koje voliš, zar ne? To je jako ružno, nepra­ved­no, ali kada se čovek ose­ća usa­mlje­no, posta­je sebi­čan. Moraš mno­go da voliš sebe, da misliš samo na sebe, da saža­lje­vaš samo sebe da bi se izvu­kao.

ono što me je začu­di­lo jeste to što joj nije palo na pamet da mi kaže da, ako ne želim da se udam, kažem da neću i odem. Rosa­ri­to to nije rekla, nije ni pomi­sli­la na to, jer je uzi­ma­la zdra­vo za goto­vo da je za devoj­ku poput mene, siro­maš­nu i siro­tu, na lošem gla­su, bez iko­ga da je uzme u zaš­ti­tu, bilo nemoguće suprot­sta­vi­ti se volji nastoj­ni­ce Sjem­po­su­e­lo­sa, želji muš­kar­ca koji je bio spre­man da se ože­ni njome i zdra­vo­ra­zum­skom sta­vu čita­ve zajed­ni­ce. Tako sam shva­ti­la da kave­zi nisu uvek bili spo­lja, u vidu pret­nji i uce­na moć­nih lju­di. Mogli su biti i unu­tar nas, usa­đe­ni u našem telu, u duhu svih izgu­blje­nih žena koje su krot­ko pri­hva­ta­le sud­bi­nu koju nisu bira­le, samo zato što su dru­gi odlu­či­li da je u nji­ho­vom naj­bo­ljem inte­re­su da posta­nu pri­stoj­ne

Nje­no telo ih, narav­no, nije zani­ma­lo, hte­li su da ovla­da­ju nje­nom dušom, da pro­sti­tu­i­šu njen duh, zna­la sam da će se to desi­ti.