Urban Art

Boris je sa skoro dvadeset i pet godina prvi put u životu osetio slobodu u prostoru u kome je spavao. Konkretnu, opipljivu slobodu, bez gazdarice, bez prijatelja, bez oca… Jer, ma koliko drugi ljudi njemu bili bliski, čoveku je ipak najbliskija njegova samoća.

Najbolje bi bilo da su ga pozvali zbog njega samog i njegovih strahova. Samo, mala je verovatnoća da psihijatri preventivno pozivaju građane na razgovore slučajnim izborom iz telefonskog imenika, iako bi to bila odlična praksa u Srbiji.

Nigde se život ne otkriva tako jasno u svojoj nedokučivosti i paradoksalnosti kao na sahrani mladog čoveka. Šta je to što može tako brzo i bez traga da nestane i da od svega napravi ništa?