Ojinkan Brejtvejt

Kao da nikada nije imalo mnogo svrhe da prikrivam svoje nedostatke. To je uzaludno kao upotrebiti osveživač vazduha kada izlaziš iz toaleta – naposletku samo neizbežno smrdi na namirisano govno.

On me pita da li je mogao nešto drugačije da uradi.

„Mogao si da vidiš šta ona zaista jeste.“

Uostalom, niko nije nevin na ovom svetu. Eto, samo se popni na svoje akušersko odeljenje! Svi oni nasmešeni roditelji i njihova novorođenčad! Ubice i žrtve. Svi do jednog. ’Najprivrženiji roditelji i rodbina počine ubistvo sa osmehom na licu. Prisiljavaju nas da uništimo onu osobu koja zaista jesmo: prefinjen vid ubistva.’“