Dejvid Van

U šumi se sve činilo drugačije. Na drumu, pod mesečinom, sve je bilo svetlo, ocrtano senkom, ali ovde je sve bilo sazdano od tame, i činilo se kao da je tako i nastao svet. A zemlja beše bez obličja i pusta, i beše tama nad bezdanom; i duh Božji lebdeo je nad vodama
1
. Tako je bilo na samom početku, pre svetla. Nije se radilo o odsustvu materije, već o antimateriji. Preoblikovanju praznine. Prvoj stvari koja nas formira.

Nema mnogo toga što smo u stanju da uradimo a da je starije i čovečanskije od paljenja vatre.

Plamen je nesalomiv. Može poprimiti bilo koji oblik, ali svaka promena ide glatko, svaka njegova ivica je obla, svaki novi plameni jezik se rađa iz onog prethodnog, koji nestaje. Jedino vatra i voda kao krajnju posledicu imaju osećaj misterije, suočavanje s onim što bismo mogli da budemo, ali vatra je neposrednija. Uz vatru se nikada ne osećamo usamljeno. Vatra je naše prvo božanstvo.