Vladimir Lenski

Bez sumnje, ništa tako ne frustrira kao neblagovremena ili neodgovarajuća reakcija i nedovoljna mentalna prisutnost u bitnim trenucima, čovek te kvarove drugima i sebi samom uvek najviše zamera.

Međutim, nazad je bila samo sivkasta maglina, a čovek u pokretu, stegnut nevidelicom, uvek se nada skorom susretu sa sjajnijom svetlošću.

je, verovatno, još jedno od mojih pisama na koje neću dobiti nikakav odgovor. To me ne sprečava da po čitave dane pišem i pišem... Tvoje ćutanje mene je uvek inspirisalo da govorim neumorno i bez prestanka, to dobro znaš.

Svakako ti neću pisati o nežnim osećanjima, ne brini. Sigurna sam da bi me ismejao kada bi posle svega dobio mnoštvo ljubavnih reči. Sada bi ti odgovaralo jedino to da grdim sebe samu, da se bespoštedno nazivam izdajicom ili kukavicom i priznam ti da mi nisi dovoljno značio.

Na to zaboravi. Pa, i da znam da će ovo biti moje poslednje pismo upućeno tebi – ne bih ti udovoljila. Lagala te nisam nikada, niti ću. Čak ni onda kada bi ta laž možda učinila da se osećaš bolje.

Ponoviću, morala sam da odem, ali nisam otišla da bih ostavila tebe, već sam samo slepo i detinje pratila svoje roditelje. A ti... Šalji mi bezbroj psovki zbog toga, slobodno. Činilo mi se da ću umreti ako ne postupim u skladu sa svojim načelima. Ukoliko bi želeo razglabati o tome kako ih volim neuporedivo više nego tebe, izvoli i započni raspravu. Takvi tvoji nemilosrdni izlivi besa bi me možda i ozledili, ali od njih ne strepim, jer osećam da je zapravo ova tišina ono što me podmuklo ubija...

Često razmišljam o tome šta bi osetio, kada bi doznao da sam svejedno umrla ovde, od čežnje za tobom. Da li bi tvoje srce zadrhtalo ili me baš toliko prezireš, da te ni moj kraj ne bi uspeo uzdrmati? Pitanje koje najradije postavljam sebi pre nego što me obuzme san... Ne možeš ni da pretpostaviš koliko različitih pokretnih slika umem da stvorim iz tog jednog, specijalnog pitanja koje tebi, ne sumnjam, deluje apsolutno patetično.

O, kako bi ti samo imao razumevanja za mene kada bi nekako mogao da utvrdiš koliko snažno verujem u to da ću ti se vratiti, onda kada budem skupila potrebnu hrabrost da se izvučem iz zagrljaja svog dosadašnjeg, mirnog i bezbrižnog života...

I mučile su se slike iz davne prošlosti da probiju mnoge maglene barijere, ali su se time samo oštećivale i postajale još mutnije i bleđe. Trebalo je jednostavno odustati od prisećanja.

Treba li se vratiti ili grabiti napred?

Osmotrivši me, razvukao je usne u blaženi osmeh, dok su guste obrve nastojale da se popnu na sam vrh njegovog čela.

Osmotrivši me, razvukao je usne u blaženi osmeh, dok su guste obrve nastojale da se popnu na sam vrh njegovog čela. Iz grla mu se otelo i jedno O!, koje je na momenat nadjačalo sve instrumente i opštu graju.

Probao sam brzo da protumačim šta bi taj uzvik mogao da poručuje: Sjajno je što si konačno stigao? Dobrano kasniš, ali će ti se to velikodušno oprostiti? Zabava je tek sada prava i potpuna?

Sva predviđanja, premda pozitivna, u meni su samo pojačavala osećaj nelagode.

Ne, zaista nisam imao ideju na kakvu sam to proslavu upao, niti ko bi mogao biti taj sredovečni gospodin koji se, po svemu sudeći, prilično obradovao mom dospeću. Kao da je naslutio nedoumicu, on me dodatno pozdravi mahnuvši belom maramom čiji je kraj stezao između palca i kažiprsta, a onda energično krenu prema meni.

Zajapureni svirači, što su sedeli uza zid ukrašen plavim i crvenim trakama od papira, baš su ga tada pogodili pravo u leđa posebno odabranim notama. Zaustavili su time brkajliju u raskoraku, naterali ga da gornji deo tela povije napred, raširi ruke i zaklopi oči. Prevejani kakvi jesu, muzičari odmah primetiše da je kucnuo pravi čas za dodatno ubrzanje, pa počeše da raspaljuju atmosferu življim ritmom, da zahtevaju lepršaviju igru i pritom, naravno, da mame skrivene bakšiš-novčanice najvatrenijih veseljaka.

Upotrebio sam te minute da začuđenim pogledom nekoliko puta pređem preko šarenog sveta koji je pio, jeo, ćaskao, plesao i slavio, ne obazirući se na mene. U toj gunguli, nažalost, ipak nisam pronašao niti jedno iole poznato lice.

Do mog nosa polagano su doplovili mirisi domaćeg hleba i ovčetine koja se pušila sa ovalnih tanjira, dok je nemirni odsjaj vina iz staklenih bokala zavodljivo titrao u zenicama. Kolos s brkovima takođe mi je prilazio usporeno, nalikujući na mesečara, i pratio je neke zamišljene krugove po uglačanom parketu.

Bogatstvo u ustima posejalo mi je kratkoročni nehaj u grudima, jedan prevarni osećaj da sam na dobro poznatom mestu.

Uslužan i nesumnjivo vešt u poslu, sagao je glavu dovoljno blizu da bi mogao da razume nerazgovetne rečenice, a opet dovoljno udaljeno da ne omiriše sagovornikov alkoholisani dah.

Tek onda je odgovorio meni, uz neupadljiv naglasak i odlično uvežban osmeh, kao da pred sobom ima tekst iz priručnika za dovitljive ugostitelje