Aleksandra Čabraja

Ali kako je uvek govorila moja baka Lela: „Ako ne možeš da kažeš nešto lepo, bolje ne govori ništa.“

Mogu vam reći ovo: kada sam doživela neuspeh u onome zbog čega sam ostavila sve – a bilo je to ono što sam gledala dok sam odrastala, stvarna ljubav koja je zaista važna – nije u meni ostalo ničega da pronađem sebe.

Samopoštovanje podrazumeva disciplinu.

Sebični ljudi i dalje žele ili da njihova deca budu baš kao oni, ili da ostvare njihove neostvarene snove.

Postoje oni koji svakoga dana ustaju i biraju da krenu lošim putem. To je njihov izbor, i opasno je traćiti svoje saosećanje na njih. To je put kojim više neću ići

budizmu postoji nešto što se zove koan, kada se neko pitanje koristi da izazove veliku sumnju. Svako ima po jedno u svom životu. Na njima uspete ili se slomite. Moje me je slomilo, ali sam potom i uspela. Otkrila sam da je, u tim slučajevima, pitanje ponekad i odgovor.

Samopoštovanje podrazumeva disciplinu.

Očajnički sam želela da se izbavim iz sveta svog detinjstva. Želela sam da se izbavim iz bede i ženske obespravljenosti. Želela sam da se izbavim iz snova o kojima nisam mogla čak ni da pričam a da ne izazovem podsmeh. Želela sam da budem u stanju da kažem šta mislim i da neko razume šta mislim, šta stvarno mislim. Nisam želela da uvek budem poslednja, ona koja je drugačija i ekscentrična.

Želela sam mesto gde ću biti prihvaćena. Želela sam svet u kojem žena može da bude prihvaćena ravnopravno i čestito.

Činjenice su bile jednostavno takve: nisam bila voljena, ni željena; bila sam nedovoljna.

Odrasla sam sa roditeljima koji su više voleli jedno drugo nego što su bili zainteresovani za svoju decu.