Dušica Milojković

„Ja sam se samo zbog tebe i upustio u taj projekat. Zato što nisam mogao da mislim ni na šta drugo osim na tebe, još otkad si me prvi put poljubila.“

Čega se bojiš?“

Da ću biti povređena.

Da ti neću biti dovoljna.

Da ću ti naneti bol.

Da ću te izgubiti.

Njegov stisak na mojim leđima postao je čvršći. „Nema nikoga ko bi za mene bio ili jeste bolji i koga hoću više od tebe, Sojer. Nema nikoga.“

„Volim te“, provalilo je iz mene.

Još sam bila u jednoj mokroj čizmi, mirisala sam na šnicle, nos mi je curio, ali bilo mi je potpuno svejedno.

„Šta?“, jedva je progovorio Ajzak.

„Znam da sada nije najbolji trenutak da ti to kažem. Ne izgledam dobro, a u ovom hodniku nije baš ni posebno romantično… čak ni za moje pojmove. Ali“, bespomoćno sam slegla ramenima. „Volim te, Ajzače. I to čak prilično jako.“

Tada me je poljubio.

Kada su nam se jezici sreli, nekako sam očajnički zacvilela. Toliko mi je nedostajao. Zario je ruku u moju kosu i toliko me je čvrsto privio uz sebe da sam jedva disala. Ali i disanje je bilo kao moje čizme, ili nos koji curi, nešto sporedno, sve dok ne prestaje s tim

„Pisana reč će uvek ostati, gospođo Šefer, jer ima stvari koje ni na koji način ne mogu bolje da se izraze. A štampanje knjiga je najbolji metod konzerviranja misli i priča. Tu mogu da prežive vekovima.“

„Znaš, ljudi sve više zaboravljaju da čitaju. A pritom su ono što leži između korica upravo ljudi, to su njihove priče. U svakoj knjizi postoji srce koje počinje da kuca ako je čovek čita jer se njegovo sopstveno srce povezuje s njim.“

„Ja sam svojevrsni anahronizam. I volim to da budem. Spor sam u svetu koji postaje sve brži. I hoću da ljudi čitaju.“

„Neću nikome ništa da namećem. Kod kupovine knjiga čovek je slobodan. To je ono što je u tome čudesno. Čoveku svašta u životu propisuju, ali bar još može da odluči šta će čitati.“

Knjige i ljudi napravljeni su od istog materijala.

dobra knjiga je toliko zabavna da je u krevetu čitate sve dok oči ne počnu da vam se sklapaju.