Mjurijel Barberi

Vratila se kod Harua kao što se čovek vraća kući. Iz svoje sobe zaklela se na vernost izmaglici koja se uspinjala prema planinama, prema nebu od monsuna, prema riđem mesecu. Zaspala je teškim snom, nakratko se probudila, potražila mesec kroz prozor, pronašla ga, riđeg i ogromnog, izbrazdanog mračnim granama.

Bilo je lepo vreme, krupna čaplja lenstvovala je u uvali zaštićenoj ševarom, šetači su prolazili. Ubrzo se obale povećaše, peščana staza postade šljunkovita, divlja trava na povetarcu poprimi gracioznost perja. Nešto se prevrnulo. Pomislila je: ko ikada otkrije svog oca kroz dete koje je bio? I, iznenađena i uznemirena, a i zgrožena, oseti blagodat.

Zidovi nisu ništa bez vrta, a ljudsko vreme bez večnosti darivanja.

Kroz nju minu nešto obavijeno mirisom žaljenja ili prohujale sreće. Ti unutrašnji pokreti obično ogrebu srce pre no što iščeznu kao san, ali preobraženo vreme ponekad podari duhu novu prozirnost.

Prijalo joj je dobovanje kiše po kišobranu, na trenutak je sanjala da živi u punoj i zatvorenoj kapljici, bez nekog drugde i nekog nekada, bez perspektiva i želja.

Tokom noći je sanjala da sa ocem šeta po šljiviku nedaleko od nekog hrama od tamnog drveta. Iza njih su koračali demoni iz priča iz njenog detinjstva. Pred cvetom nestvarne lepote, sa laticama blistavim kao dijamant i prašnicima poput crta od svetlog mastila, Haru joj je pružio ruku rekavši: Izložićeš se riziku od patnje, dara, nepoznatog, ljubavi, poraza i preobražaja. Tada će, baš kao što je šljivin cvet u meni, ceo moj život preći u tebe.

svetom hodimo

po krovu pakla ali

gledajuć cveće