Daniela Bakić

Ovi drugi što ih celog života viđaš nasmejane, kao „nije nam ništa“, i što se ljube kad ih ko gleda, a čepaju se ispod stola – ti su najgori, takvi na kraju pucaju.

Na kraju krajeva, i „voleti“ je glagol. Menja se kroz vreme. I ne gubi vreme na to da nedostupnog učiniš dostupnim, a nevoljenog voljenim.

U ovom društvu starenje je IN jedino ako se rodiš kao vino ili sir, ili te iskopaju u Viminacijumu.

I prestanimo da se poredimo s drugima. Takve smo kakve smo. Od sebe još niko nije pobegao. A uvek će se naći neka bolja, lepša, mlađa, našminkanija, napucanija i zgodnija, tu nema pomoći, zato nema ni smisla porediti se s drugima. Jedino što možemo da učinimo je da budemo najbolje verzije sebe. Danas sam bila dobra, sutra ću biti još bolja. Okej sam sama sa sobom.

Zato, ne čekajmo ponedeljke, ni petke, ni Nove godine da okrenemo neki novi list. Niko nam ništa ne duguje. Dugujemo same sebi. Da naučimo da živimo, da odbacimo strahove, slutnje, zaboravimo da smo nekada bile povređene, uvređene, da prestanemo da merimo i počnemo da živimo, da se radujemo.

Osećaj peska na bosim nogama. Ukus hladne kafe na nepcima u vreli letnji dan. Popodnevno sunce na kapcima. Cveće koje ne očekuješ. Ruka na ramenu kad joj se najmanje nadam. Lepa reč.

Osećaj peska na bosim nogama. Ukus hladne kafe na nepcima u vreli letnji dan. Popodnevno sunce na kapcima. Cveće koje ne očekuješ. Ruka na ramenu kad joj se najmanje nadam. Lepa reč.

„E, moje dete, ako je lavabo jedina blistava stvar u tvom životu, onda ti stvarno nije lako. Možda si dobila veš-mašinu, ali se nisi makla dalje od korita.“

Kad smo bile male, Gaga i ja, mislile smo da je sreća kad devojka nađe muža i kad se uda. Kad smo porasle, našle muževe i udale se, shvatile smo da nije sva sreća u tome. Okej, možda veći stan, bolji auto, kuća na moru, dve kuće na moru, kućna pomoćnica, konto u banci? O, Gagili, sreća ne stanuje u budućnosti, sreća je uvek tu

I menjaj sebe. Uvek prvo sebe. Druge ionako nećeš uspeti