Јован Јовановић Змај

Пола срце, пола камен —

То сам био ја;

Пола студен, пола пламен

Крвца моја сва.

Ти си камен научила

Љубит’, горети,

А срцу ми даде крила,

Срце одлети.

Одлетело небу, рају,

Богу, светлости,

Вечној зори, вечном мају,

Вечној радости.

Да избере двома нама

Кутак убави,

Мирно место међ звездама

Нашој љубави.

Још се моли Богу тамо,

Благ да опрости,

Што ћу љубит’ тебе само

Целе вечности.

Кажи ми, кажи,

Како да те зовем,

Кажи ми какво

Име да ти дам, —

Хоћу ли рећи:

Дико, или снаго,

Или ћу: лане,

Или: моје благо,

Хоћу ли: душо,

Или: моје драго —

Кажи ми какво

Име да ти дам

Све су то мила

Имена и лепа,

Којима Србин

Своме злату тепа.

Ал’ ја бих провео

Читав један век

Тражећи лепше,

Милије и слађе —

Дичније име,

Што још не чу свет,

Да њим назовем

Мој румени цвет.

Ала су нам срца близу! —

Слушај, драга, тишина је,

По куцању рекао бих,

Заклео б’ се једно да је.

Ох, како би била празна,

Једно друго да не чује!

Двоје груди, два су срца, —

Једно друго допуњује.

Тијо, ноћи,

Моје сунце спава;

За главом јој

Од бисера грана,

а А на грани

Кâ да нешто бруји,

То су пали

Сићани славуји:

Жице преду

Од свилена гласа,

Откали јој

Дувак до појаса,

Покрили јој

И лице и груди,

Да се моје

Сунце не пробуди.

Ала је леп

Овај свет, —

Онде поток,

Овде цвет;

Тамо њива,

Овде сад;

Ено сунца,

Ево хлад;

Тамо Дунав

Злата пун,

Онде трава,

Овде жбун.

Славуј пева,

Не знам гди, —

Овде срце,

Овде ти!

Песмо моја, закити се цветом,

Песмо моја замириши светом;

Још сва срца охладнила нису, —

Познаће те, песмо, по мирису!

Познаће те, да си чедо миља,

Да ти љубав мајка и дадиља.

Да си рада певати о сласти,

Разумеће, што не умеш касти.

Песмо моја, већ си на полету,

Поздрави ми све на овом свету,

Поздрави ми славље и голубе,

И сва срца, што се силно љубе.

МАТИ СИНУ КОД КОЛЕВКЕ.

Склопи очи, невинашце младо,

Буји, паји, материна надо,

Безазлено моје гонџе мало,

С неба си ми у колевку пало, —

Замириса миром милодува, —

Спавај, чедо, мајка тебе чува.

Буји, паји, моја мила снаго,

Чува мајка своје чедо драго,

Чисто срце кâ зеницу гледи,

Душу пази да се не повреди,

Да остане као роса чиста,

Као капља сред зелена листа.

Буји, паји, моје Српче мало,

Не би л’ скоро санком ојачало,

искочиш из колевке, сине,

Да покупиш по свету врлине,

Да се пустиш сам на своја крила, —

Јер те мајка роду наменила.

Буји, паји, мој соколе лепи,

Нека ти се мишица окрепи,

Твој бабајко другог чеда нема,

Па јединца већ на бој отпрема,

Да с’ вратите, -— ил’ да погинете, —

За слободу да соколујете.

Над колевком, где нам чедо спава.

Чедо с’ буди, па ме гледа немо;

Гледамо се, па се заплачемо;

Па и њему, кâ очајник клети,

Зборим речи, речи без памети:

„Не сме нам умрети!“

Смрти, смрти, црна смрти,

Ти си дошла по њу, — је ли?

Не пресеци, Бога ради,

Везу нашу! — А смрт вели:

„Ја разумем твоју стрепњу, —

Пресекла сам везу многу;

Ваша ј’ веза тако јака,

Пресећи је ја не могу.“

„Само ћу јој — то ми с’ може —

Друго име сада дати,

Досада се љубав звала,

— Отсад ће се тугом звати.“