Похвала лудости

Похвала лудости је једно од најзначајнијих дела ренесансе и ово дело је сведочанство о времену у коме страдају све људске вредности. Оно што га чини фасцинатним и ванвременским је врхунска иронија и сарказам, који, успут речено, сваког поштеног циника просто задужују да прочита ово дело. Писано је у форми говора, у првом лицу, а говори Лудост, као једина меродавна у полуделом свету. Ова форма дела је , вероватно, Еразма спасила ломаче. Лудост се обраћа својим Архилудацима (назив за њене вернике). На почетку представља своје верне слуге без којих не би владала светом, а то су: Самољубивост, Ласка, Заборавност, Лењост, Наслада, Локомисленост, Разузданост, Гозба , Тврди сан. Лудост исмева читаву плејаду улога које људи играју стварајући поредак у коме и данас живимо: мудраце, племиће, прост свет, научнике, уметнике, философе, коцкаре, празноверје . Но, то није исмевање ради пуког исмевања. То је право стање ствари које је овај врхунски хуманиста речима насликао. Најоштрији је када је причао о папама, кардиналима, монасима – целокупновм свештенству. Треба нагласити да Еразмо није атеист. У њима види оличење лицемерја, које практикује све сем Христове поруке љубави, милосрђа и скромности.