Bilo mi je lako pretvarati se da mrzim Simona. U toj situaciji to bi i bilo sasvim logično. Ako ubiju Linnet, odmah sumnja pada na mene. Detalje smo razra dili malo-pomalo. Zeljela sam sve udesiti tako da, ako nešto krene loše, uhvate mene, a ne Simona. Ali Simon je bio zabrinut za mene. Jedino sam bila sretna što to nisam morala ja učiniti!.
— Jednostavno ne bih mogla! Ne bih je mogla hladnokrvno ubiti u snu. Nisam joj oprostila, mislim da bih je mogla bila ubiti oči u oči, ali ne ovako... Sve smo brižno isplanirali. Onda je čak Simon krvlju napisao J na zid, tako glupo, patetično, ali tipično za njega. No i to je dobro prošlo. Poirot je kimnuo.
— Da, nije to bila vaša greška što Louise Bourget te noći nije mogla zaspati... A poslije, mademoiselle? Gledala ga je ravno u oči.
— Da — nastavila je — prilično je užasno, zar ne? Ne mogu ni vjerovati da sam to učinila! Sad znam što ste onda mislili kad ste rekli da ne otvaram srce zlu... Vi dobro znate kako je sve teklo. Louise je Simonu rekla da sve zna. Simon vas je zamolio da me odvedete k njemu. Čim smo ostali nasamu, ispričao mi je što se dogodilo. Rekao mi je što moram učiniti. Nisam bila čak ni užasnuta. Bila sam samo uplašena, tako strašno uplašena. To od vas čini zločin. Simon i ja smo bili sigurni, sasvim sigurni, dok se nije pojavila ta bijedna francuska ucjenjivačica. Ponijela sam sav novac koji smo mogli skupiti.
Pretvarala sam se da sam pristala. I onda, dok je brojala novac, to sam... učinila!
Bilo je lako. To i jest ono najgore, ono što zastrašuje kod ubijanja... Tako je strašno lako... Ali ni poslije toga nismo bili sigurni. Vidjela me gospođa Otterbourne. Pobjednički je izišla na palubu, tražeći vas i pukovnika Racea. Nisam imala vremena za razmišljanje. Reagirala sam trenutačno. Bilo je gotovo uzbudljivo.
Znala sam da se ovoga puta radi o glavi. Zato mi je bilo lakše... Ponovo je zastala.
— Sjećate li se kad ste nakon toga došli u moju kabinu? Rekli ste kako niste sigurni zašto ste došli.
— Osjećala sam se tako jadno, tako preplašeno. Mislila sam da će Simon umrijeti...
— A ja sam se tome nadao — uzvatio je Poirot. Da, bilo bi to bolje za njega — kimnula je Jacqueline. Na to nisam mislio — Poirot je bio vrlo ozbiljan.
— Nemojte biti toliko tužni zbog mene, monsieuru Poirot — rekla je nježno. — Oduvijek sam teško živjela. Da smo pobijedili, bila bih vrlo sretna i uživala bih u životu i vjerojatno nikad ni za što ne bih požalila. Ali sada kako jest da jest, ovo se mora proći.