uzdaše tužni moj, k meni se ne vrni,
ma hrlo stupaj tvoj kamo hoć obrni;
željahno pripijevaj, kud godi budeš prit,
ljuveni plač i vaj, koji me čini mrit.
12.
Jaoh, plamen ljuveni rasčini život moj,
vjerovat a meni gospoja neće toj.
U suzah vȁs plovem, uzdišem dan i noć,
vapijem i zovem, a zaman, nje[25] pomoć.
Pogledom ljuvenim srdačce mê rani,
a ličcem rumenim slatki pokoj zani;
sad za me ne haje, boli se a mnom[26] svit;
u gizdah ma traje liposti svoje cvit;[27]
u pjesneh provodi vesele sve danke,
a mene smrt vodi na plačne svoe stanke.
Jaoh, mramor studeni cijepa se u sto dil
na moj plač ljuveni, na moju tužbu i cvil,
i srca kamena rastaplja u suzah
mâ tužba ljuvena, željahni moj uzdah;
kroz ljubav kî cvile, ponavljau bolizan,
čuvši me plač dile sa mnome po vas dan;
a ona se ne boli[28] nit mari čut moj trud,
ma obraz oholi od mene svrće svud;
kaže se od zmija i zviri oda svih,
nalipa gorčija[29] i trava jadovnih[30].
Ah, tko bi toj sumnjil na ličce ljuveno?
tko li bi u njem mnil da je toj skroveno?
Pogledu ljuvenu virovat nî sada
ni ličcu rumenu; puno je sve jada